Светски дан влажних подручја подсећа нас да је неопходно улагати у очување и одрживо управљање влажним подручјима ради постизања глобалних циљева Агенде 2030, глобалних циљева очувања биодиверзитета, Декаде обнове екосистема 2021-2030 и зеленог опоравка.

На глобалном нивоу неопходно је појачати напоре за очување влажних подручја и ове године у Вухану, Кини, одржава се 14. заседање Конференције чланица Рамсарске Конвенције. Ова година представља прекретницу, јер ће на овогодишњем 15. заседању Конференције чланица УН Конвенције о биолошкој разноврсности бити усвојен нови глобални стратешки оквир за очување биодиверзитета након 2020. године.

Eкосистеми влажних подручја обезбеђују бројне екосистемске услуге које су од виталног значаја за живот људи и економију, представљајући моћна решења за обезбеђење здравља, борбу против сиромаштва, ублажавање климатских промена и одрживи развој. Влажна станишта су угрожена и врло осетљива на утицаје људских активности. Извештај Међувладине платформе о биодиверзитету и екосистемским услугама показује да је на глобалном нивоу 85% влажних станишта изгубљено, као и да она нестају три пута брже од шумских екосистема. Главни фактори угрожавања влажних подручја су загађење, климатске промене, исушивање, инвазивне врсте, прекомерно коришћење ресурса.

У Србији је проглашено једанаест влажних подручја од међународног значаја чија укупна површина премашује 120.000 хектара. Међу првима су проглашени Лудашко језеро и Обедска бара а потом Стари Бегеј – Царска бара, Слано копово, Лабудово окно, Пештерско поље, Власина, Горње Подунавље, Засавица и Ковиљско-петроварадински рит. Подручје Ђердап проглашено је 2020. године на површини од више од 66.000 хектара колико је износила укупна површина до тада проглашених десет подручја.

У току је и ревизија података о свим подручјима у бази података Рамсарске конвенције. Рамсарска конвенција усвојена је 2. фебруара 1971. године у Рамсару и обезбеђује оквир за међународну сарадњу и активности на националном и локалном нивоу са циљем очувања и рационалног коришћења влажних подручја. Конвенција као влажна подручја дефинише сва језера, реке, подземне издане, баре, мочваре, влажна травната подручја, тресаве, оазе, естуаре, делте, плимске наносе, мангрове, коралне гребене, као и локалитете настале активношћу човека као што су рибњаци, пиринчана поља, водене акумулације и солане. Конвенцију је потписало 172 земље, међу којима и Република Србија.